Преко реке

МЕЂУНАРОДНИ СЛИКАРСКИ САБОР У ВИШЕГРАДУ, ПЕТНАЕСТИ ПУТ
За трпезом на мосту
Крхком линијом између само овлаш зараслих рана и још неслегнутих гробова, у задивљујућој лепоти природе и крај фасцинантних дела старих неимара, уметници из целог света свакога лета овде, на тој зеленој реци која није граница, поново граде мостове. Градска галерија и православни манастир Добрун чине све да тако остане задуго

Пише: Љиљана Дугалић

Град од осам хиљада становника, на обали Дрине, где тако складно живе богомдана природа, неимарство и уметност, Вишеград лагано израста у значајно културно средиште Срба са обе стране реке. Са пет хиљада становника мање него што их је живело пре недавног рата, већ петнаесту годину заредом угошћује ликовне уметнике из целог света. То међународно ликовно саборовање покренуто је 1994, по благослову митрополита дабро-босанског г. Николаја, а организатор је Градска галерија у Вишеграду, на чијем челу је сликар хаџи Бранко Никитовић. Оно је било повод да репортер Националне ревије овога лета борави у том граду и том крају.
Окупљање траје седам дана и одржава се, по правилу, последње недеље августа. Баш у тој недељи, 28. августа, и манастир Добрун, удаљен 12 километара од Вишеграда, прославља своју крсну славу, Успење Пресвете Богородице (Велика Госпојина). Учесници ликовне колоније редовно су и у славској литији у Добруну.
Ове године је славу манастира на посебан начин увеличало приспеће „ћире“, ускотрачног воза који је од Ужица, преко Шарганске осмице, стигао у Добрун. Да долазак воза представља посебну радост, видело се и по томе како су га митрополит Николај и народ стрпљиво чекали на перону. Ни киша која је пљуштала, ни грмљавина и муње, нису их поколебале у решености да свечано дочекају тај воз, први који после неколико деценија паузе стиже из Србије. Као посебна туристичка атракција, „ћира“ ће до 31. октобра возити од Ужица до Добруна.

УМЕТНОСТ И ДУХОВНА УПОРИШТА

Манастир Добрун, подигнут поред реке Рзав која се у Вишеграду улива у Дрину, зидан је 1340. године. За тих скоро седам векова, више пута је рушен и обнављан. Ктитор манастира је жупан Прибил са синовима. Ктиторска фреска, сачувана до данас, налази се на десном зиду припрате.
Веома вредан фрескопис у манастиру већим делом је уништен крајем Другог светског рата. Немачки окупаторски војници држали су у манастиру муницију и пре свог повлачења активирали су експлозив. Једини сачувани оригинални живопис налази се на западном зиду. Сачувана је и дивна фреска Пантократора изнад улаза. На старој фресци на северном зиду препознаје се лик цара Душана са породицом, царицом Јеленом и сином Урошем.
Некада веома значајно духовно седиште Дабарске области, манастир је имао преко 700 монаха! Они су у највећем броју напустили манастир после Велике сеобе Срба 1690. године. Разбијање манастирског општежића из тог времена касније је као усуд пратило ову светињу. Било је потребно да прођу три века да би се манастирски живот поново васпоставио. Боље дане за Добрун наговестио је митрополит дабро-босански г. Николај када је 1992. године, пролазећи поред запустелог манастира, рекао да ће општежиће бити обновљено. Садашње братство броји 5 монаха, игуман је отац Калистрат, а духовник отац Јован.
Снежнобела црква посвећена Успењу Пресвете Богородице данас је већим делом заклоњена. Само се крајичком преслице са старим звоником види са магистралног пута. У манастирском комплексу, обновљен је стари конак за монахе и сазидан нови за госте. Поводом 200. годишњице Првог српског устанка подигнута је и музејска зграда, звана Карађорђев конак. Реч је о вишеспратној грађевини лучног облика. У доњем нивоу организовани су галеријски простор и трајна поставка радова са досадашњих ликовних саборовања. Строго селектиране од стране Уметничког савета, слике су „претежно духовног садржаја“. У истом здању, изложена су дела савремене уметности, са једне стране, и експонати из богате ризнице Митрополије дабро-босанске, са друге стране. „Поставка из митрополијске ризнице упечатљиво сведочи о томе да је српски народ овде од давних дана, да је својим рукама култивисао и древним светињама продуховио, а молитвама светитеља освештао простор државе у којој живи, без обзира како се она сада зове“, кажу нам у музеју, очигледно задовољни тиме што манастир Добрун израста у велики заокружени духовни центар и полако враћа своју некадашњу славу.
– Међународно ликовно саборовање и манастир Добрун вишеструко су и тесно повезани – каже за Националну ревију хаџи Бранко Никитовић, директор вишеградске Галерије и један од оснивача колоније. – Обичај до којег организатор веома држи је да сви уметници који учествују у раду ликовног сабора, већ после првог упознавања и прозивке, одлазе у манастир Добрун. Братство манастира служи молитву за успешан рад сабора. Посебно је дирљив тренутак када сви од реда, без обзира на веру, присуствују литургији и у рукама држе упаљене воштанице. Духовна веза између манастира и уметника, како оних православне вере, тако и иноверних, осећа се у сваком дану трајања саборовања.

ОНО ШТО БЕШЕ, ЈЕСТЕ И БИЋЕ

Током ликовног сабора, сликари на различитим локацијама раде по три слике, графичари на преси у графичкој радионици Градске галерије отискују пет графика, вајари вајају једно дело. Ти радови остају у поседу манастира и Градске галерије у Вишеграду. Посебан омаж чини се Иви Андрићу и његовом делу. За софром на мосту, држећи у рукама роман На Дрини ћуприја, свако на свом језику чита одломак из књиге. Најчешћа тема графичара који учествују на вишеградском ликовном сабору и јесте чувени мост. Тако је било и ове године, под пажљивим оком Биљане Вуковић, професора на Факултету ликовних уметности у Београду, која је и сама графичар.
– Кроз графичку радионицу прошли су уметници, графичари и професори са универзитета уметности из целог света, од далекоисточних школа графике, преко европских, до северноамеричких – каже професорка Вуковић. – Колико је вишеградска радионица израсла и превазишла локалне оквире, поставши престижна у међународним размерама, говори и чињеница да већ постоји листа уметника који су се сами пријавили и чекају на ред да буду позвани.
Већини учесника на сабору ово није први боравак у Вишеграду. Међу њима, ове године истиче се уметница из Канаде Елизабет Матје.
– Други пут сам у Вишеграду – каже. – Долазећи из Квебека, француског говорног подручја у Канади, понела сам два уметничка рада. У питању су две уметничке књиге, обе израђене 2008. године, у сарадњи са српским уметницима и уметницима из Канаде, Италије, Белгије, Данске. Заправо, ради се о посебној уметничкој форми књиге-кутије. Њену садржину чине уметничка остварења, ликовна и књижевна, сабрана у кутији заједно са сувенирима, реликвијама и успоменама које у свом душевном и путном пртљагу уметник носи са собом.
Средиште свега у Вишеграду је, разуме се, мост. И свакодневни сусрети са њим увек изнова усхићују. Као да смо у међувремену одлазили некамо далеко, низ Дрину или низ друм, и опет се вратили, опет га видели после ко зна колико времена: „Ево га!“ И учини се као да то и није камени мост на реци, пред нама, него мост који се полако али сигурно зида у сваком од нас, мост између векова, мост између људи који су ту били, јесу или ће тек доћи... Можда већ следеће године, можда баш на ново ликовно саборовање.
То што смо тренутно у двема државама пука је и варљива политичка чињеница. Али живот овде снажно тка радост што за духовни и културни простор још није измишљен цариник ни граничар. Дух слободно извија мостове преко којих стижемо до жељених простора и циља наслућеног у даљини.

***

Више (него) град
Вишеград је једно од најстаријих насељених места у Републици Српској. Помиње се још у XIV веку као утврђење из којег је контролисан каравански пут између Дубровника и Србије, као и пут ка Цариграду. Посебно добија на значају након изградње чувене на Дрини ћуприје Мехмеда-паше Соколовића, у последњој четврти XVI века.
Градитељ моста, велики везир Мехмед-паша Соколовић, Српче по рођењу из села Соколовића, само је један од православних дечака који је, као жртва турског „данка у крви“, отет од породице, одведен у Стамбол, исламизован и одгајен као турски војник.  Упркос строгом војном васпитању и суровости коју је показивао према народу из ког је потекао, Мехмед-паша Соколовић, по свему судећи, никада није заборавио своје српско и православно порекло. О томе сведочи и мост у Вишеграду, чију је градњу наложио 1571.

***

Слава
Мост је подигнут, пише Андрић, „на месту где Дрина избија целом тежином своје водене масе, зелене и запењене, из привидно затвореног склопа црних и стрмих планина“. Требало је да прође шест година да би мост синуо у пуном сјају својих једанаест преломљених лукова, на десет стубова. Ово градитељско ремек-дело настало је по нацртима чувеног турског архитекте Коџе Мимарка Синана.
Мост, његовог ктитора и његовог неимара највише је прославио, пуних 390 година касније, српски писац Иво Андрић када је 1961. године за роман На Дрини ћуприја добио Нобелову награду. Поставши главни јунак једне такве књиге,  преведене на двадесет девет језика, и ћуприја на Дрини започела је један нови живот. Године 2007. UNESCO ју је ставио на листу изузетних грађевина светске баштине.

***

Венац чедности
На месту где је 1941. убијено 6.000 Срба, притешњених између фашиста који су под блокадом држали мост и потере усташких крволока Јуре Францетића, овог пролећа подигнут је споменик. Једноставни бели Часни Крст од мермера. Освештали су га митрополит дабробосански Николај и епископ милешевски Филарет.
У збегу који су те страшне године чинили Срби из околине Сарајева, Сокоца и Рогатице, било је и три стотине девојака. Видећи да је мост блокиран и да зликовачке потере стижу, оне су, ухвативши се за руке и сачинивши „венац чедности“, свесно закорачиле у реку и смрт. Свој живот предале су Дрини, како би река заувек сачувала њихову част.

***

Испоснице
На сат и по бродом низ реку, ка Бајиној Башти, на високој тешко приступачној литици, постоје две пећине. Шумско газдинство, у чијем су поседу, намерава да пећине уступи цркви, а митрополит Николај благословио је да се доња, ближа води, преуреди у испосницу. До испоснице ће, по свему судећи, моћи да се дође само чамцем. А свака испосница нађе свога подвижника.